Pisite ljubavne price!

Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.

Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.

A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.

Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.

Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.

To je trajalo sest mijeseci.

Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.

Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".

Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.

Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".

Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.

Cutala je i jecala.

Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".

Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.

Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.

Tea je polako i sigurno koracala u smrt.

Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.

Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.

U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:



Petak 13



Dragi Oce



"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.

I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".



Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:



Subota14



Draga nasa Tea



"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."

Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.

Kristijanovi Roditelji



Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije.

Eseji O Ljubavi

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

Marim ja...

« Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... »

E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, djevojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih požudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smješkom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmijehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Voljela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve je do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije.

« Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... »

Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obećanja, je li više nikad neću povjerovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad neće uvući pod moju kožu. Nikome više neću predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više neću dozvoliti da mi se previše približi. Očito, to neko nije znao cijeniti...
Šta sam ja za njega? Refren jedan, tužan i tih. Jedna mala garava, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmijeh sve više rani i podsjeti na to da on više nije njen, on više nije njen...

« O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? »

Vrijeme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog života...a gdje sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negdje u prošlosti, negdje u nekoj 2004., u nekom miholjskom letu... Da, bliži se i ta naša godišnjica. 21.8., kao da je jučer bilo... Ne želim ni da mislim kakva ću biti taj dan. Sjećaš li se, pile moje, kad si mi govorio da ti je san da djevojku svog života oženiš na dan na koji si je prvi put poljubio? Mislio si na mene, bio si ubjeđen da sam ja Ta; i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vrijedi živjeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio...
Da, gdje su sada davni nemiri, vrijeme zvijezda poklonjeno...njemu? Gdje su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otužni, požutjeli dnevnik iz četvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon ljetne kiše. Eto gdje su... Negdje u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje; da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznađem konačno nađe smiraj u tvom domu... Gdje su ti dani, vrijedni zlata? Negdje u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...

Jednom svakom mali nijemi slavuj doleti na prag... Moj mali nijemi slavuju, gdje si? Doleti na moj prag... Ako u ovakvom nostalgičnom, oproštajnom trenu nije pravo vrijeme, kada jest?

« Bolje nije moglo... »

Moglo je, pile moje, moglo je mnogo bolje...

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори

POBEGULJA

- Jel, majka, a sto kazedu das ti pobegulja?
- Ko kaze, jed ga izo?
- Komsija Mita. Reko, pitaj babu jel pobegulja.
- Da kazes Miti da gledi svoja posla, a ne da te pujda da govoris makaršta.
- Ta mani Mitu – smeje se deda – neg kazi dedetu jel si pogegulja il nisi.
- Kazi mu ti, spadalo matoro – smeje se i baba.
- Kazi, dejka, kazi – molem ga – a on s i dalje smeje, namigiva mi i kobajagi sapce:”Dašta je neg pobegulja. Pobegla za mene!”
- Prevario me betjæar, svašta nalago, a ja prosta, pa mu verovala.
- A, to ce dizvines, uozbilji se deda. Ja sam sve po pravdi kazo. Jel bilo za Mandalinu? Bilo. Jel ti dosla kod tetke ugosti? Dosla. Jel doso ja kod ujca? Doso. Jel bila sigranka u portu? Bila. Jel sam te fino pardoniro i kazo:
“Toza Vrancev iz Starèeva,
otac Kosta, mati Mileva.
Sto imadu meni ostavljadu:
ambar – tikvu nazid obešenu
i èatrlju trskom pokrivenu.”
- Jeste, al nisi kazo da karuce i konji nisu tvoji neg Tose Lackovog, ni das one bronerske èakšire i prusluk sa srebrni dugmadi uzo od kuma Rade! Ja sirota oma mislila bogat, pas švota sa mnom. A igro u kolo ko sam djavo, pa se sve do mene vata. Bio lep, mlad i dopo mi se, ne da kazem. I onak sludujemo da zajutra begamo.
- Jel sam ti na po puta kazo da sam golja? Kazo sam.
- Dabom, kad vec pet sela uokoli znalo da sam odbegla. Di od bruke das vrnem. Otac bi me kroz komin protero.
- Bio zdravo besan, zdravo. Dugo duvo. Ni da cuje. Al kad s rodio Jova, nij izdržo. Prvo poslo Sofiju s povojnicom, a pose i on došo da dariva unuka.
- I nikad ti ruznu rec nije kazo, pose i miraz dao i pomogo kolko je mogo.
- Fala mu i di èuli i di ne èuli. Pokazo da je covek. Jesmo prepatili, al smo i prozivili, fala Bogu. S kraljom s ne bi menjo, manda si i sto puta pobegulja.

Neg`o odakle , ako nije odavde:

ZALJUBLJEN U LJUBAV.....


Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...

Žao mi je ostavit, a ne znam kamo bih dalje vodila priču

- Aaaaaaaaaargh! – htjela je povikati, osjećajući nakon dugo vremena tjeskobe kako je nešto konačno – puklo.
Eksplodiralo je, rasprslo se na tisuću komada i osjetila je kako ponovno počinje koristiti čitav opseg pluća.
Konačno – prestala je zadržavati dah čekajući da oluja prođe.
(Posljednjih desetak mjeseci činilo joj se kao da hoda pod vodom, i dok su se ostali uspijevali normalno kretati i savršeno funkcionirati, ona je bila usporena, udaljena, zakočena. Kao i kad zaroniš i potom otvoriš oči u nekom drugom svijetu, tako se i njoj neprestano činilo kao da sanja, kao da promatra tuđi život bez mogućnosti utjecaja na njegov tijeka, kao da je ona lik iz sna osobe koja sanja. Sad kad razlaže tu misao, podsjeća je na dramu Pedra Calderona de la Barce „Život je san“ koju je čitala u prvom srednje za lektiru ili na onu misao nekog kineskog pjesnika koji kaže da je sanjao prošlu noć da je leptir, pa sad ne zna je li čovjek koji je sanjao da je leptir ili je leptir koji upravo sanja da je čovjek.)

Večeras sam se htjela osjetiti tužnom: htjela sam se praviti da se utapam u samosažaljenju, htjela sam cmoljiti kao tele nad komarcima i mušicama koje su se okupljale oko ulične rasvjete. Znala sam da mi je došlo do grla, ali isto tako i da neće preko toga.
Večeras sam ti htjela pisati: stihove, priče i bilješke. One koje će ući u Velike Anale O Tebi i koje ću ti predati pomno upakirane u pažnju. Ti voliš moju pažnju. Voliš kako brinem za tebe i o tebi, voliš kako te grlim i voliš kad te češkam po potiljku. I konačno, večeras je večer u kojoj mislim samo na tebe (i one suze koje žele popustiti i prijeći granicu moje brade samo su suze olakšanja, znaš? Služe tome da se ponovno osjetim ljudskim bićem koje čezne – bilo mi je potrebno ponovno čeznuti za tobom... Iako sad malo previše, ne zamjeri. )
Još uvijek ti se veselim kao malo dijete božićnom poklonu. Još uvijek sam ti potpuno i bezgranično odana. Mislim da ćemo uspjeti, konačno rastresam strahove iz kose i glava mi je malo lakša. Čitam. Pišem (evo, pišem, konačno pišem, i ponovno se osjećam kao riba u vodi, kao mali Nemo koji vrti repom iako mu je jedna peraja zakržljala). I volim te. Ponovno dovoljno dobro osjećam.
A sad? Osjećam kako mi nedostaješ: svoje postojanje bilježiš negdje daleko gdje ti ne mogu prići s leđa i zagrliti te. I to mi nedostaje: to fizičko, opipljivo oko tebe, čime toliko dobro barataš, taj tvoj mir kad smo zajedno (tko zna tko si ti kad smo odvojeni – to nikad neću saznati. Želim li? Ne.), tvoja ugoda, tvoja ugodnost, tvoj miris. Miris valjda posljednji ostaje u sjećanju: više se ne sjećam najbolje kako izgledaš i koji prostor ispunjavaš. Tvoj mi glas sad odzvanja samo preko telefona (znam, iako podsvjesno, koliko se lijepo i bogato smiješ). Otprilike znam koliko ti je koža meka. I miris je već davno nestao (i, kao Proust, i meni naleti u dašku vjetra tvoj miris i onda ponovno znam sve, iako tek u kratkom trenutku).

Pišem ti večeras. Želim ti pričati što mislim o knjizi koju upravo čitam, o priči koju pokušavam pisati, o glazbi koju slušam i ne mogu vjerovati da toliko dobro popunjava šupljine u meni (i večeras ih je ispunjavala, uživala sam tugujući, ne brini: htjela sam biti sama da mogu odtugovati svoju kvotu, htjela sam se odmoriti od neprestanog nagona da udovoljavam pravilu da je samoća ružna – ona je sve samo ne to, ona je odmor: što je čovjek koji ne zna biti sam? Ako nešto znam, ljubavi, onda je to biti sama. Dobro samujem, ponosio bi se mnome). No ne mogu ti sve ispričati, ne stignem (pa ni ne želim – još uvijek mi se čini da ćemo imati dovoljno vremena za sve. Za tebe, za mene i za nas. I za dobre stvari. Obećaj mi da ćemo uvijek cijeniti ono dobro – u nama i izvan nas).

Žao mi je što si proteklih mjeseci imao osjećaj kao da dijeliš život s osobom namočenom u formalin, i sama sam se osjećala kao preparirana, kao blatna riječna školjka na koju se nabadaju neoprezni kupači. Bila sam prazna. Ali ponovno sam spremna za sve, ponovno sam moćna i neobična kao što sam bila kad smo se sreli. Bila sam čudno biće, i bez namjere samohvale, još uvijek sam takva. Još uvijek me tugovanje usrećuje, još uvijek se odijevam potpuno suprotno vremenskim prilikama i još uvijek želim umočiti prste u boje i raditi nešto kreativno i slobodno. Neopterećeno. Još uvijek znam hodati bosa i pjevam dok sušim kosu fenom (ma kako sramotno to zvučalo!) Još uvijek znam zaplakati iz posve neprikladnog razloga. Ponovno se osjećam dobro, znam da ti je to nedostajalo. Ponekad mi je žao zbog svega što smo morali pretrpjeti jedno od drugoga (ali čini se da je i dalje dobro, imamo neku magiju koja pali – ne daj na nam je nestane, spremi malo tog praha u bočicu koju ćeš nositi oko vrata i baciti je na nas kad počnemo stariti.) Trebam te da budeš odgovoran za nas jednako koliko odgovornom smatram i sebe.

Želim te vidjeti. Nakon gotovo dva tjedna u kojemu smo se vidjeli cijelih sat i pol (nije nam to dovoljno, nimalo. Meni nije dovoljno), želim provoditi vrijeme s tobom, zaslužujem i tebe i vrijeme i trenutke.

Žurila je odrasti, za njih oboje je bilo dovoljno djetinjastih problema s kojima se nisu znali boriti, kojima nisu mogli pomoći da se raspetljaju. Htjela je ponekad biti ona koja će biti jaka za dvoje ljudi (ali ti su trenutci često bili prekratkotrajni, i nakon njih se osjećala ispijenom, izmučenom, nedoraslom). Još jedna takva faza je bila iza nje – znala je da će ovaj put moći biti dovoljno jaka. Ali trebalo joj je njegovo povjerenje. I znala je da će ga i ovaj, tko zna koji put, dobiti.

Želim svoju čaroliju natrag, ono što sam imala, a zbog čega tvrdiš da si se zaljubio u mene. Želim se ponovno smijati onako glasno kao kad me škakljaš. Želim mirovati u tvom naručju, šutjeti i biti sigurna. Sve to želim za nas. Hrabrost je i inače kratkog daha, istopi se pod najmanjim utjecajem stresa ili problema. Odmah pomislim da nešto ne valja, da ja ne valjam. A znam koliko me trebaš da vjerujem, više od svega da budem uvjerena u nas, da najčvršće, gotovo religiozno vjerujem u nas, u to da ćemo na kraju i mi imati svoj happy end u kojem ćemo odjahati u suton, ili nećemo, ali će nam biti svejedno jer ćemo biti presretni da bismo marili.
Zbog toga želim prestati misliti da sam te nedostojna: želim ti se pokazati u najboljem svjetlu – no umjesto da to uistinu i budem, ja nastojim izrežirati svoju uspješnost, samo da tebe uvjerim da sam ono što želimo da budem. Ja se zatvaram u svoj krug, nitko drugi. I ja trebam tebe da vjeruješ u mene, nadam se da i to znaš...

Ovo je sa ovog mesta

http://www.cip.hr/pm/site/tekst.asp?film_id=9641

----------- Dopuna: 25 Okt 2006 10:20 ---------

Jasmina Topic: XY_ pojavljuje se na raznim mestima po gradu

Nekada mislim da je sve samo dobra šala, da u stvari ne postoji, i da ta opsesivna ideja kako se pojavljuje, a da je niko nikada ne primeti, samo posledica bujne mašte, opijata, uticaj slobodnog vremena na misaone procese. . .
Jutro

Jutro je uglavnom mračno, kišovito doba u njenom nesigurnom životu. Kažu da se ne sećaju kada je poslednji put u to vreme bila viđena. Uglavnom je misterija, ali ništa manja od njenog postojanja uopšte. U sobi u kojoj spava, do trenutka dok ne otvori oči, vladaju magle, senke se bore oko mesta po sobi, prelaze, obesne, preko njenog lica, otimaju je, uvlače se u snove, i nikada ne postane svesna koliko senke utiču na košmare koje sanja. Samo dok ne otvori oči, protegne se, pobunjena što se preseljava u stvarnost. Ali ne buni se dugo, ustaje rešena da obogati svoju ličnost još jednim nepredvidivim danom.

Avantura može da počne. . .

I

U toku dana

Prođe izvesno vreme dok se ne završi taj doručak od meke podnevne pene, i sunce ne uđe kroz prozor. Za nju postoji, uvek, samo dan koji obećava, čak i onda kada ne izgleda tako, i onda kada ne zna da je tako, neizrecive mogućnosti izlaze joj iz rukava. Obavezno odgleda neki film, krajnje neobičnog i njoj sasvim primerenog sadržaja, kao da će se po tom scenariju odigravati dan koji je počeo.

Sve stvari su spremne za današnja putovanja. Niko još nije video tu mapu po kojoj se kreće kroz zemlju nedođiju. Ponekad se, potpuno udubljena u film koji gleda ili razmišljajući o mestima na koja tek treba da ode i preseli, pređe lako preko te granice koja razdvaja stvarnost i fikciju. Sobni demoni se uzalud trude da je dostignu. U borbi učestvuju vilenjaci. Sada je suviše izvan njihovog domašaja. Tek poneki pokret veštom rukom, ili glas koji u govoru brže zatreperi, otkrije njenu nervoznu prirodu, i strah od jutra koje je upravo ostavila za sobom.

Dan je već uveliko, i mogućnost njenog pojavljivanja i potvrde samog postojanja su velike. Ipak, kao po pravilu, sve izostane. Osmehnem se, kažem da je šala uspela, da nema nikog u blizini, da može eto barem jednom da se pokaže u pravoj veličini, ali tek koji zrak sunca zaslepi pogled, kao da ne želi da bude otkrivena, ili je to sve što ume - priviđenja koja vremenom narastaju u oblake, prazne se kišom...Zar je to sve što umeš?

XY u šetnji

Ponekad se i to desi. Samo zakorači i već je opisala krug, kao šestarom, obuhvativši grad. Unutar kruga svetle ideje tako jako da se granične linije brzo usijaju i predeo iščezne u svetlosti. Tada se može, naravno, pri velikom naporu, čuti zadovoljstvom ispunjen smeh. To je sve. Posle se dugo čuju rečni galebovi kako pevaju nad vodom. Po koji crtež osvane na zidu njene sobe. . .

XY na internetu

XY se s vremena na vreme pojavi na internetu. Njen kompjuter ne postoji i njeno vreme na internetu ne postoji, i ona je na internetu sva u nagoveštajima i inicijalima. Tu se najbolje da objasniti njena nepostojeća priroda. Brzina kojom se pojavi i nestane dok pokušava da uspostavi kontakt sa drugim ljudima slična je, dobro da ne preterujemo, nije brzina svetlosti, ali brzina najbržeg modema koji obavlja transfer informacija. Pri tako velikim brzinama naravno da veza puca, ili je pak ometa prisustvo stvarnih ljudi koji ulaze u prostoriju u kojoj je. Tako joj se najlakše i najvidljivije može ući u trag, što je ironija. Tragovi se brišu... Nestane, ne postoji, ni u priči. Virtualna XY.

XY kuva vino za prijatelje

Mislim da je to jedan od njenih omiljenih zimskih sportova. Vino na točenje, džezva za kafu, i med. Poslastica koja greje i opija gotova je za nekoliko minuta. Verovatno voli taj osećaj kada topla i slatkasta tečnost klizne niz ždrelo; vino koje struji sada na isti način kroz njen vazdušast organizam, podseća na krv, i alkohol je drži budnom. Naravno da to svoje naročito i tajno zadovoljstvo deli samo sa onima do kojih joj je stalo. Vidim, ono što moje oči naravno posle nikada ne potvrde... kao da ću se svakog trenutka naći na pozornici predstave koja treba da bude odigrana( ...Svaki lik je svet za sebe... Svetovi se mimoilaze.). Sada je to ona bez sumnje, toplina se širi. Počinjem da verujem da je čak moguće osetiti dodir, u ekstazi gotovo jer eto tu je, toliko blizu da samo treba ispružiti ruku...Ali to je tek delirijum prouzrokovan alkoholom koji služi neka sasvim deseta osoba. XY je miljama daleko.

XY leži u krevetu, bolesna

Saznajem, bolesna je, virus već mesec dana hara gradom, svi to drže u tajnosti, ali informacije se ipak nekako probijaju.

I zaista, neverovatno je dokle doseže čovekova zabluda. Sada sasvim živim u ubeđenju da, pošto je bolesna, i prisiljena da bude na jednom mestu, a to je krevet, konačno mogu da se iskažem. Poneću ponude, možda čak i ovu priču, i otići ću da je posetim i rasvetlim misteriju njenog postojanja. Spremam listu pitanja koja me interesuju u nameri da i ja i ceo grad konačno odahnemo.

Ulazim u sasvim nepoznatu kuću, nepoznati ljudi toliko zbunjeni i uznemireni puštaju me da uđem u neku od soba... Prilazim krevetu i, umesto devojke koja leži, zatičem čudan materijal, neku vrstu providne svile, metamorfoziranu posteljinu koja zrači plavičastom svetlošću, dok se širi grozničava toplina. Naravno da taj prizor jedino ja vidim. Osećam kako mi jeza struji kroz telo. Plavičasta svetlost preliva se po mom licu u čitavom spektru nestvarnih nijansi. I tada, u deliću minuta, shvatim da upravo otvara oči posmatrajući me veselo, ali kao neko ko je ipak pod temperaturom. Ostajem paralizovana...

Ne znam kako ali nalazim se u bolnici. Više se ničega ne sećam. Rekli su mi da sam imala izuzetno visoku temperaturu i da su tek nakon nekoliko sati uspeli da je spuste.

Evo, još uvek pomalo gorim...

XY čita knjigu

Sigurno je da ih čita, iako ne znam kako uspeva da zadrži u rukama težinu veću od one koju ima dah, ili povetarac. To je čudan izbor, ali uvek interesantan. Mislim da bi se naslovi mogli sažeti u jednu jedinu temu: kako se opredmetiti, kako usmeriti energiju na telo... Ogledala se umnožavaju gde god da pogledam; ne uspevam da uhvatim likove u njihovim odrazima - rečenice se razlažu na besmislene slogove.

Evo, čuje se kako sklapa tek pročitanu knjigu. Ustaje, oblači se i odlazi. Palo je veče.

II
Kasno popodne. Veče

Ulazi u prodavnicu, kupuje nešto za grickanje, osmehuje se, obara pogled, vadi par novčanica,prodavac, izgubljen, kaže:prijatno! Izlazi. Pruža duge korake, nekuda žuri, opet ne stiže, upravo prelazi preko sveže asfaltiranog dela trotoara, da, nailazim na otiske za koje kažu da su njeni. . .Već se gubi iz kadra. Opet je nema. Nekoga već posmatra, zamišljeno, prijateljski, ispituje šta se sve iza pogleda krije, šta znači, ali, u stvari, zaista, nebitno je. Čujemo se sutra, dobacuje u letu. Naravno da je moje oči posle nikada ne ugledaju, kako bi rekao Andrić.

Zbog toga što je situacija krajnje ozbiljna, sve izgleda nekako nežnije, i kao sasvim neizvesna potraga, kao jurnjava na vetrenjače... Ulazim u galeriju. Zadržavam se, posmatram, pričam sa nekim ljudima. Kažu, bila je pre desetak minuta, izvela sve bitne zaključke, izašla, ovde je bilo mnogo dosadno. Pitam: A ko je ona? Pa nju svi znaju, ili se barem tako izjašnjavaju.

Iznenada, opet se pojavljuje, prolazi pored grupice koja je odmerava i zvižduće. Ne reaguje, sigurno korača dalje. Da li uopšte zna šta se po gradu priča, primećuje verovatno to svoje lepršavo postojanje, koje je uglavnom misterija i za najbližu rodbinu.

Ušla je u kafić, uzima nešto žestoko, egzotično, ukus pića nepodnošljivo gorkog utiče na njeno raspoloženje. Već se bolje oseća. Skoro da postaje opipljiva. Svetlost reflektora osvetljava nepostojeću vlas, otkriva na trenutak njen veo. To je tek trenutak. Ovde više nije zanimljivo. Odvilenela je. Traži mnogo veći prostor, čistije nebo, drugačiji reljef da protegne krila. Ipak, ostavlja mit o sebi na svakom mestu u gradu koji postaje nepodnošljiv, i tone. . .

Najčudnije je to što njeno pojavljivanje nema u sebi onu unutarnju pravilnost izmišljenih događaja, niti se može odrediti vremenskim prilikama. Prosto je nemoguće proveriti verodostojnost svih ovih tvrdnji...

Igrom slučaja, kod kuće je, u sred nekog važnog razgovora, nekim prijateljima je potrebna pomoć, navlači odoru od sjajne koprene, blješti, oči joj postaju življe, dok govori - uz šolju čaja, indijskog, ili nane, domaće, ili kafe. Ipak, barem njih petoro bi se zaklelo da su je u tom trenutku videli na ulici, ili već negde.

Ponovo je u gradu, na nekoj promociji ili opet u nekom od kafića, klubova, ili pod vedrim nebom ( jer, prisećam se, iznad njene glave nebo je uvek bilo vedro ), na nekom performansu, uglavnom tamo gde ima puno ljudi. Pozdravljaju je kao da je to najnormalnija stvar, kao da svi sasvim sigurno mogu da potvrde da postoji, i da je dobro poznaju. . .

III

Do dana današnjeg

Reč, dve o njenom potonjem javljanju. Pronalazila sam tragove (uslovno uzev, kao i sve uostalom), beležila glasine, i one su čak postale nekakav dokaz, ponekad bih mogla da kažem da mi je izmicala tek za koji minut, ili korak.

U stvari jedini, za sada, zaista neoborivi dokaz kako ipak postoji je ova priča. U priči ima svoju kuću, prijatelje, nešto radi, nečim se bavi, pojavljuje se, ponekad se i zaljubi, drži nekog za ruku, prosto živi svojim nesvakidašnjim životom...

I kada zaspi, konačno, sa lepršavom mišicom pod glavom, kao sunčevo dete, ili kao devojka iz bajke, vilooka, možda jedino tada postaje stvarna, prava devojka, i to više nije ni šala ni zabluda. Tek tada prestaje da bude priviđenje, i tada se konačno i sretnemo. . .

Jasmina Topic (1977. Pancevo) Objavljene tri zbirke poezije, i prica u knjizi ,,Projekat Kortasar" koju je priredio Vasa Pavkovic, ,,Povelja", Kraljevo, 2002.
Jedna od urednica ,,Rukopisa" - Zbornika poezije i kratke proze mladih sa prostora bivse Jugoslavije.


Sajt :

http://www.prozaonline.c-part.org/jasmina_topic.htm

----------- Dopuna: 29 Okt 2006 17:38 ---------

Dušan Gojkov

Nešto malo paučine



Ležala je na znojavom čaršavu, gledala u plafon koji se osipa i slušala buku sa ulice. Jutros je nestalo vode, došli su ljudi iz gradskog vodovoda i potpuno raskopali kolovoz, tražeći kvar. Saobraćaj je bio zaustavljen, ali to nimalo nije doprinelo tišini: pneumatska bušilica koja je razbijala asfalt se dovoljno dobro čula.

Spustila je ruku sa kreveta na pod. Prsti su joj upali u pepeljaru, punu opušaka, starih već tri dana. Sa gađenjem je obrisala ruku o tepih, protresla je i pogledala: pepeo joj se zavukao ispod noktiju. Uzdahnula je i spustila šaku na krevet pokraj sebe.

A krevet je blago podrhtavao. Od bušilice, verovatno. Ustala je, otišla do frižidera, otvorila ga i izvadila posudicu za buter. Nožem je odlomila komadić butera i stavila ga na tiganj. Izvadila je i dva jaja i kutiju instant kafe.

Onda je primetila kovertu, gurnutu ispod vrata. Bez marke. Prepoznala je rukopis i boju mastila. Otišla je u kupatilo, iscepala neotvoreno pismo i bacila komadiće u klozetsku šolju.


***

Voda se obojila zelenkasto.

Za to vreme, u kuhinji, buter je izgoreo. Uzela je tiganj, obmotavši prethodno ruku ivicom tunike, prebacila ga u sudoperu i pustila vodu, koja je zaprštala, padajući na usijanu površinu.

Vratila se u sobu, sela na krevet sa kolenima skupljenim ispod brade i tiho zaplakala.




Krevet je podrhtavao.


Autor i sajt :

http://posada-ka.com/price/pr6.html

----------- Dopuna: 29 Okt 2006 17:46 ---------

NJENA GUZA ODLAZI NA JUG

Po Zagrebu je toga dana, već od ranoga jutra lijevala kiša. Padala je uporno i sigurno, neprestano isporučujući nove i sve veće količine vode. Na mnogim su mjestima u gradu šahtovi već odavno bili začepljeni, pa su potočići kišnice, koji su se stvorili uz rubove ulica, polako na svojim leđima nosili opuške i sve ostalo sitno smeće kojega zagrebačkim ulicama nikada nije nedostajalo.

Izgledalo je kao da ta silna voda koja pada sa neba želi ugušiti sve pod sobom. No, kiša kao kiša, nije mogla znati da je Zagreb već godinama ugušen: od smoga iznutra i od došljaka izvana. Sve mi je polako počelo sličiti na Sudnji dan, i kiša i smog i došljaci i potočići smeća pod njihovim nogama. Sve je to zajedno sačinjavalo kulisu kao stvorenu za njen odlazak...

Sakrili smo se od kiše pod tendu, Lana i ja. Tenda je bila crvene boje, pisalo je na njoj coca-cola. Lana je čekala šesticu, a ja sam samo stajao uz Lanu. Ja nisam želio da ta šestica dođe - pa je nisam ni čekao. Oboje smo šutjeli gledajući niz Ilicu. Zagrmjelo je i Lana se malo stresla zbog toga a ja sam se ponadao da bi u tračnice mogao udariti grom.

Tramvaji su obično plave boje, a taj njen je bio žućkast, imao je na sebi reklamu za motorno ulje. Lana je ušla u njega, a grom nije udario. Šestica je krenula, i na njeno je mjesto stigao drugi tramvaj - taj je bio plavi. Ja sam ostao stajati na istome mjestu, a mogao sam i sjesti, ne bi bilo nikakve razlike, svejedno bih se osjećao isto.

Pogledom sam ispratio šesticu koja je skrenula u Prašku i krenula zajedno sa njenom guzom na put prema jugu. Od toga sam trenutka zvanično zamrzio i coca-colu i motorno ulje. Istina je da srce može biti slomljeno, laž je kada govoriš neistinu, a kiša će sigurno padati još danima...

Ostao sam još malo na Trgu u nadi da će doći do nekakve akcije. Nadao sam se da će se građani okupiti, nadao sam se da će se uhvatiti za ruke i zapjevati 'Krivo je more' ili barem 'Sve je lako kad si mlad'. No, građani su zajedno sa došljacima punili tramvaje i odlazili na Remizu i na Borongaj, na Črnomerec i na Kvatrić, u Dubravu i u Novi Zagreb. Jedino je moja Lana odlazila na jug.

Otputovala je da nađe Prekrasnu Južnu Zemlju, savršenu zemlju o kojoj mi je jednom pričala. Rekla je da u toj zemlji nema ni nevjere ni laži, rekla je da tamo nema ni izdaje ni prevare, rekla je da tamo ne postoje mostovi preko rijeka...

I rekla mi je još da roditelji u toj zemlji ostaju uz svoju djecu i nakon što njihova vlastita djeca postanu roditelji. Iako sam znao da ta Savršena zemlja ne postoji, morao sam je pustiti na taj put. To je bio jedini način da sazna da Prekrasne Južne Zemlje nema, to je bio jedini način da pronađe put do - Same Sebe...

Posebno je uzbuđenje čuti zvonjavu telefona pri ulasku u stan. Baš si stigao kući, a - netko te već zove. Ti evo, otvaraš vrata i brzo ih zatvaraš, ne skidaš tenisice jer i inače ih vrlo rijetko skidaš, pa zašto bi ih skidao baš sada kad ti telefon zvoni već treći ili četvrti put, jako se žuriš da onaj koji zove ne odustane, i zato trčiš i u prolazu pozdravljaš mačku, i ova počinje trčati za tobom, ali ti si brži, naglo dižeš slušalicu i kažeš:
- Halo?
- Halo, dobar dan, Vi ste…? - pitao je jedan glas, bio mi je sasvim nepoznat.
- Da, da ja sam... - odgovorio sam razočarano. To nije bio glas koji sam želio da bude.
- Čujte, nazvali smo da Vam kažemo da njena guza baš sada odlazi na jug.
Ja sam šutio, bio sam vrlo iznenađen tom izjavom. Još nikada do sada mi nitko ništa slično nije rekao preko telefona.
- Halo, čujete nas?
- Da! Da, čujem vas! A tko ste to - vi? - pitao sam već pomalo iznerviran.
- Mi smo glasnici loših vijesti. Mi znamo da vam je srce slomljeno i želimo Vam ubiti svaku nadu… - rekli su mi glasnici loših vijesti i prekinuli vezu.

Spustio sam slušalicu, osjećao sam se vrlo jadno. Shvatio sam da mi je srce zaista slomljeno, i shvatio sam da su mi zaista uspjeli ubiti svaku nadu. Uzeo sam jednu cigaretu iz mekog pakiranja i počeo razmišljati o tome da glasnici loših vijesti zaista zaslužuju smrt.

Sasvim je bio u pravu onaj car što je dao pogubiti onog jadnika koji mu je došao javiti da je neprijateljska vojska pred vratima grada. Neprijatelj bi i ovako i onako za dva sata upao u grad, i bez obavijesti bi pobio sve muškarce i silovao sve žene. Svejedno bi grad na kraju bio opljačkan i spaljen. ZAŠTO UOPĆE JAVLJATI LOŠE VIJESTI?! Da je onaj prvi glasnik loših vijesti šutio - ostao bi živ, a car bi barem još dva sata uživao u starome vinu i mladim djevicama...

Zapalio sam novu cigaretu iz mekog pakiranja i nastavio razmišljati, ovoga puta o prekidima veza. Nisam uspio smisliti ništa bolje osim jeftine teorije koja kaže: da nema prekida veza - veza uopće ne bi niti bilo. Teorija mi je bila jadna (iako istinita), pa sam zato odlučio još nekoliko minuta intenzivno mrziti coca-colu i motorno ulje. Ipak, vrlo brzo mi se u misli ušuljao žućkasti tramvaj koji je vozio njenu guzu prema jugu. Nedostaje mi Lana. Bože, kako mi nedostaje! Evo, čak sam na trenutak zaboravio da sam ukleti nevjernik. Možda bih se trebao malo zamisliti i nad time. I dok sam sam sebi nabrajao razloge za i protiv vjere, sa stola mi se smiješila šalica koju sam prošlog Božića dobio od Lane. Meni tu ništa nije bilo smiješno, meni je situacija bila vrlo ozbiljna.

I tako su mi prolazili dani... Kad bih postao svjestan toga kako prolaze, tisuće uspomena vratile bi mi sjećanje na jednoga dječaka koji će na jesen krenuti u školu, na njegove crteže raketa i kamiona sa tvrdim J: ''Ej, a daj vidi ovaj kamiJon!'' - govorio je on onako dječje i iskreno, a ja sam ga volio tada - jednako kao i sad. Volio sam ga kao svoga sina...

Sjetio sam se i spavanja u krevetu na kat, pola noći na gornjem krevetu, a drugu polovicu - na donjem. Koliko god vam to čudno izgledalo, ne pokušavajte pronaći smisao tomu. Vještina spavanja, na gornjem i na donjem krevetu u istoj noći, vrlo je teška i ne može se - naučiti. Za nju nije potrebno poznavati neku borilačku vještinu ili znati tri strana jezika, za nju ne treba biti majstor u rješavanju jednadžbi ili biti voditelj na radiju. Treba se samo bezgranično voljeti...

Zapalih cigaretu iz mekog pakiranja i ponovno započeh razmišljati, ovoga puta o četkici za zube koja je crvene boje, isto kao i tenda pod koju smo se toga dana od kiše sklonili Lana i ja. Spoznaja da su i četkica i tenda još uvijek na istome mjestu malo mi stisne srce. Pripalivši novu cigaretu počnem iznova razmišljati o svemu tome...

Autor i sajt : Milan Foshner

http://www.poluostrvo.c-part.org/broj1/milanfosner1.htm

----------- Dopuna: 09 Nov 2006 0:06 ---------

Dobro jutro, tugo. Laku noć, živote.
„Dobro jutro, tugo“, govorio sam u prazno probudivši se i dižući se u sjedeći položaj.
- „Dobro jutro“, netko mi odgovara nijemim glasom i bučnom tišinom.
Ne osvrćući se gledam tko je prisutan tu u sobi u kojoj sam do nedavno kao spavao, ali nikoga ne vidim. A opet... Tebe kao da vidim, tugo moje tuge.
- Kako si? Gdje si bila, šta si radila?
- Dobro sam, bila sam tu kraj tebe dok si kao spavao gledala te kako sanjaš svoju nesuđenu ljubav i smijala sam se. Smijala sam se od dragosti. Zato jer si tužan. A... Kako si ti?
- Nisam dobro, tužno sam tužan, tugo. Šta mi radiš? Zašto mi oduzimaš i zadnje dijeliće snage da nastavim dalje? Sa njom ili bez nje. Zašto se raduješ mojoj mizeriji? Zašto mi se smiješ, ti, kurvo bez lica?
- Smijem se tvojoj neuspješnoj borbi za ljubav, smijem se tvojim beskorisnim pothvatima i riječima koje ne znače ništa onoj koja tebi sve znači. Kako si samo očajan...
- Jesam! Očajan sam! Pa šta?! Šta hoćeš od mene?! Bježi! Idi traži nekog drugog da se hraniš njegovim porazima i propalim usudima.
- Neću, ti me posve dobro hraniš. Tvoja tuga je velika koliko i tvoja ljubav, a tvoja suza teška koliko svi smrtni grijesi, zbog tebe opstajem.
- Tugo, koliko god te mrzim, toliko nju ja volim. Pa onda, tugo, mene nije više. A sa mnom, ni tebe neće biti. A kraj nje... se netko drugi budi. Što naš je kraj nečiji je drugi početak. Laku noć, živote. Nema meni s tobom blažene ljepote. Tražit ću je u miru vječnom.

"Jedna zena je izasla iz kuce i ugledala tri coveka sa dugim belim bradama kako sede na dvoristu. Nije ih poznavala. Rekla je: "Ne bih rekla da Vas poznajem ali mi delujete gladni. Molim Vas da udjete i pojedete nesto. "
"Zajedno ne mozemo uci u kucu,"odgovorili su.
"A sto ne?" pitala je zena.
Jedan od staraca poceo je da objasnjava:
"Njegovo ime je Dobronamernik", pokazao je na jednog od njih zatim pokazavsi na drugog rece:
"On se zove Uspeh, a ja sam Ljubav. Sada se vrati u ku´cu i dogovori se sa muzem kojeg od nas ho´cete da pozovete".
Zena se vratila u ku´cu i ispricala muzu sta joj je starac rekao. Muz se obradovao:
"Ovo je divno!! U ovom slucaju pozovimo Dobronamernika. Neka udje i nek nam napuni kucu dobrom namerom!"
Zena je predlozila:
" Zar ne bi bilo bolje pozvati ljubav? Kuca bi nam se napunila ljubavlju!"
Muz se slozio. Zena je izasla i upitala starce:
"Ko je od Vas Ljubav? Molim te udji i budi nas gost".
Ljubav ustade i krenu prema kuci. Druga dvojica su takodje ustali i pratili svog druga. Zena je iznenadjeno upitala Dobronamernika i Uspeh:
"Ja sam samo Ljubav pozvala, zasto vi dolazite?"
Starci su odgovorili u isti glas:
"Da si pozvala Dobronamernika ili Uspeh druga dvojica bi trebalo da ostanu napolju. Ali posto si pozvala Ljubav gde on ide tu i mi pripadamo".

Gde je Ljubav tu se moze naci i Dobra namera a i Uspeh!!!!!!

Ja Vam Zelim...
Gde ima bola zelim Vam mir i Blagoslov.
Gde je oskudica Zelim da se vrati samopouzdanje da bi ste istrajali.
Gde je umor i premorenost Zelim Vam ozdravljenje,strpljenje i ponovnu snagu.
Gde je strah Zelim Vam ljubav i hrabrost."

LJUBAVNI TEST

procitajte ovo do zadnje recenice

Ovo je test ljubavi! Dati su simptomi i odgovori na pitanje "da li je to ljubav"

DLANOVI TI SE ZNOJE, SRCE UBRZANO LUPA, A GLAS TI ZASTAJE U GRLU?
*To nije ljubav, to je zaljubljivanje.
NE MOŽEŠ SKINUTI POGLED ILI RUKE S NJEGA?
*To nije ljubav, to je požuda.
PONOSNA SI NA NJEGA I ŽELIŠ GA SVIMA PREDSTAVITI?
*To nije ljubav, to je sreća.
ŽELIŠ GA, JER ZNAŠ DA JE ON TU PORED TEBE?
*To nije ljubav, to je usamljenost.
S NJIM SI JER ON TO ŽELI?
*To nije ljubav, to je sažaljenje.
S NJIM SI JER TE LJUBI I DRŽI ZA RUKU?
*To nije ljubav, to je nesigurnost.
SRCE TI POSKOČI ČIM GA VIDIŠ?
*To nije ljubav, to je strast.
OPRAŠTAŠ MU GREŠKE JER SE BRINEŠ ZA NJEGA?
*To nije ljubav, to je prijateljstvo.
SVAKI DAN MU GOVORIŠ DA JE ON JEDINA STVAR NA KOJU MISLIŠ?
*To nije ljubav, to je laž.
ODREKLA BI SE NAJDRAŽIH STVARI RADI NJEGA?
*To nije ljubav, to je velikodušnost.

SRCE TE BOLI I SVE SE U TEBI LOMI KADA JE ON TUŽAN?
*Da, to je LJUBAV.
PRIVLAČE TE DRUGI, ALI IPAK OSTAJEŠ S NJIM BEZ TRUNKE KAJANJA?
*Da, to je LJUBAV.
PRIHVAĆAŠ NJEGOVE MANE JER SU I ONE DIO NJEGA?
*Da, to je LJUBAV.
S NJIM SI ZBOG TE NESHVATLJIVE MJEŠAVINE BOLI, SREĆE I UŽIVANJA?
*Da, to je LJUBAV.
DALA BI ŽIVOT ZA NJEGA?
*Da, to je LJUBAV."

Sajt :

http://www.geocities.com/drpetkovic/riznica011.htm

----------- Dopuna: 16 Nov 2006 23:34 ---------

Reci mi...

Samo sam tebi srce dala, svoj život u i. Budila se svaki dan samo da tebe vidim, slušala sve, samo da tvoj glas čujem. A šta sam vidjela i šta sam čula? Vidjela tebe sa njom, čula nježne riječi upućene njoj... i šta još? Vidjela njega kraj mene i čula njegove riječi, tople, lijepe... a ja sam, tada, zamišljala tebe. Svaki njegov zagrljaj osjetila kao tvoj, svaki njegov poljubac uzvratila kao tebi, sve te njegove riječi slušala kao tvoje... i sve što bih tebi rekla, rekla sam njemu. A rekla sam mu i da ga volim i da bih cijeli život provela sa njim i da ne mogu bez njega...

Da, vidiš ti mene nasmijanu i srećnu. Takvu me i drugi vide, pa čak i on. Ali kako ja sebe vidim, to samo ja znam! Šta se dešava u mojoj glavi i u mom srcu, to samo ja osjećam. Zbunim ja nekad i samu sebe, pomislim možda ga i volim, ali tada opet vidim tebe! I shvatim da volim svaki tvoj pokret, tvoje riječi, poglede, TEBE!

I zato te pitam, da li i ti nju voliš kao ja njega? Da li postoji način da mi oprostiš? Da li je ova dugogodišnja ’’robija’’ dovoljna? Reci šta da uradim! Otići ću na bilo koje mjesto svijeta, uradiću sve što poželiš, rušiću i gaziću sve prepreke. Pogaziću ako treba i svoj ponos! Moliću za tvoj oproštaj i za tvoju ljubav! Jer ona je iznad svega! Samo mi reci...

Reci mi i ako je voliš kao ja tebe! Ali ako je tako, ako je to surova istina, molim te nauči me kako da te prebolim! Pokaži mi kako si ti uspio da zaboraviš mene. Nauči me, jer sama to ne mogu. Nauči me, ako si ti uspio! A da li si?

Reci mi, jer ta ljubav, koja se jednom probudila u meni još uvijek traje. Ja se i dalje budim sa istim razlogom.

Autorica: Lutkica


Sajt :

http://www.tajnaveza.net/price/recimi.shtml

----------- Dopuna: 16 Nov 2006 23:42 ---------

Evo već danima se trudim da ne mislim na tebe. I stalno se sve završava samo na bednim pokušajima da te zaboravim. Pred očima mi tvoj lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u tvojim očima vidim sigurnost, tugu, požudu i vidim sebe. Ne sećam se da su me još neke oči tako gledale kao tvoje. U tvojoj blizini osećam nemir u telu. Kao da me neka sila vuče ka tebi. Kada nisi pored mene tada me jedino misli o tebi čine sretnom i ispunjenom. I dok mislim o tebi postojiš samo ti i praznina koja nam je suđena. A onda osetim kako mi telo podrhtava. To je samo požuda i to će proći. Tada pomislim, da će se već prvog jutra, još dok se sunce bude rađalo sve rasprštati kao sitne čestice koje lete po sobi i prelamaju se na suncu. Da će sva ta požuda nestati u prvom jutru koje dočekam sa tobom. I da će tada ova praznina koju osetim kad nisi tu postati nepodnošljiv bol. Znaš onaj koji kida dušu i ostavlja trag. Zato ću se polako povući. Možeš me nazvati i kukavicom i izdajicom ali ja nemam snage da se borim protiv sebe. A ako ostanem moraću. Jer tebe ce požuda proći a mene rane ne.




a sunce svojim posljednjim zrakama daje ruzicasti odsjaj mome licu, gledam u to more koje kao da gori pod plamenom velike uzarene kugle koja se polako gasi....opet ostajem bez teksta, opet me zalazak ostavlja bez rijeci....

A more...mrzim ga.... ono je krivo za sve, za svaku moju suzu, za svaki moj bolan krik, za svaku ranu koju cu nositi na dusi dok sam ziva.......

Sve je tako mirno i tiho, samo negdje sa sredine uvale dopire zvuk motora stare barke koji ne remeti taj mir vec se tako prirodno ukalpa u kasno jesenje predvecerje......

Naizgled sve je tako savrseno, to crveno more, taj maestral koji mi mrsi kosu, taj krik galeba i muzika barke....sve je kao iz bajke, romanticno.....ali daleko je od toga....

Opet gledam u more, i opet proklinjem svu njegovu dubinu, sirinu, predivnu modru boju, svako zivo bice kojemu je more dom...iako sam sa sve cetiri strane okruzena morem, zarobljena na otoku, mrzim ga a kad se samo sjetim koliko sam ga voljela, obozavala, bila u njemo bas onako kako bi se reklo «svoj na svome».....

Ali ne...zaklela sam se sama sebi da nikada vise moja stopala nece zapljuskivati valovi, da se moje tijelo nece presijavati u moru na mjesecini....nikada vise necu zaplivati tim modrim prostranstvom....nikada.....ne mogu...more je krivo jer te vise nemam.......otelo mi te..bilo je ljubomorno na sve sto smo imali, a imali smo previse, nesto vece od prijateljstva, nesto jace od ljubavi...imali smo ono o cemu neki ljudi mogu samo sanjati....

Bio si stariji dosta od mene, ali nikada nismo dopustili da godine stanu na put nasoj sreci, nasoj ljubavi....bio si mi ljubavnik, ljubav, ali prije svega prijatelj....

Znao si svaku moju pogresku, svaku moju laz, svaku moju prevaru, svaki moj grijeh, znao si sve o meni i nikada me zbog nicega nisi osudjivao.....sve sam ti govorila...znao si da nisi jedini u mome zivotu.da imam jos nekoga, znam da se nisi s time slagao ali si me pustio da radim sta me volja i da ti se svaki put vracam kada me slome tudje lazi, kada me dotuku bolne prevare, kada mi okrenu ledja i slome krila....bio si moja sigurna, najsigurnija luka, moje nebo i moj zrak...uvijek si bio za mene tu! Kada god sam te trebala, nikada ti nije bilo tesko prevaliti ni 300 kilometara da me dodjes utjesiti, poljubiti i uspavati u svome narucju.... a sada tko ce me sada tjesiti, tko ce me sada ljubiti, uspavljivati.....kome cu sada prolaziti prstima kroz plave uvojke, kome cu sad u ocima gledati dva jezera??? Kome???? Bože, zašto????? Zašto bas ti?

Nemogu, iako sam ti tisucu puta dala obecanje da necu plakati ako ti se sto desi, znas da nemogu zaustaviti suze! Nemoj se sada ljutiti na mene.....

Bila sam jos djevojcica kada sam te upoznala, imala sam 14 godina , a ti 24. iako je sad glupo odmah sam se zaljubila u tebe ali bila sam svjesna da sam obicna mulica kojoj su barbike i izlazak do 10 glavna preokupacija u zivotu...

Ali pricala sam s tobom, ispitivala te o svemu vezanom za ronjenje i dala ti obecanje da ces mene samo ti i nitko drugi uciti roniti...

Uvijek si se smijao mojim salama, glumio ozbiljnost dok sam plakala zbog razbijenog koljena.....ucio sa mnom matematiku kada sam zavrsila na popravnom, slusao moje tajne, sve sto sam ti pricala o «carobnom» prvom poljupcu....sjecam se kako sam svake godine jedva cekala pocetak ljeta da opet dodjes na otok, u svoju skolu ronjenja, da te mogu gledati cijeli dan.....

Bila sam zaljubljena u tebe, djecje iskreno...znala sam da ces biti moj, znala sam da ti nisam bas najobicnija klinka nego...neznam....bila sam ti posebna.

Imala sam skoro 18 godina kada sam prvi put osjetila tvoje usne na svojima....jos se sjecam tog dana, tj.te noci....

Tu noc me je jedan decko strasno povrijedio i cim sam dosla kuci, uzela sam odmah mobitel i nazvala tebe.iako je bilo 3 ujutro javio si se, dosao po mene i odvezao me na «nasu plazu»....sve sam ti ispricala, kako me je samo htio iskoristiti....pogledao si me svojim velikim plavim ocima i rekao: znas mala, strasno si se promjenila, nisi vise ona klinka koju zanima ronjenje, koju zanima koje su najkvalitetnije maske i peraje....ne zanimaju te vise dubine i morska bica..ne pricas vise o studiju oceanografije...sad se samo dotjerujes, gledas decke, razmisljas o tome da studiras hrvatski jezik...promjenila si se...postala si djevojka....neznam kada, sad sam toga postao svjestan. Znam te odkada si bila obicna klinka umusana sladoledom a sad si glavna macka ......ne mogu vjerovati da sam tek sad shvatio koliko si lijepa i koliko me pogadja svaka tvoja suza, svaka tvoja bol...

Sjedila sam i slusala ne vjerujuci svojim usima, moja najveca ljubav meni tako govori...... nisam znala sto da ti kazem, uvukla sam ti se u zagrljaj bas kao i onda kad sam bila «umusana sladoledom» ali taj zagrljaj nije bio onakav kakav si mi uvjek pruzao, cvrst, zastitnicki...sad je to bio zagrljaja muskarca kad grli zenu koju voli.......

Neznam u kojem trenutku, ali usne su nam se spojile, njezni poljupci su prerasli u vatrene...predala sam ti se, cijelom dusom, srcem i tijelom...bio si njezan...i nisi mogao vjerovati da si mi prvi....ali znam da si bio ponosan na to.....ne nisam se sramila niti bojala, znala sam da ces sutra opet biti tu, da ces opet biti moj....dani su nam prolazili kao u bajci....godinu dana smo bili jedno bice....i tada sam ja pocela sa svojim glupostima, varala sam te i priznavala ti to, svjesna da ti svaki put otkidam sve veci dio srca, da te polako ubijam s time....ali volio si me, oprastao mi...voljela sam i ja tebe i zato sam ti se uvijek vracala........tako nam je prosla jos jedna godina, koliko svadje toliko i ljubavi......sad se kajem, ali sto to sada tebi vrijedi kada te nema vise tu?? Sta ti vrijedi moje kajanje?? Ali kajem se i kajat cu se...zauvijek....

Prije tocno godinu dana sam te vidjela posljednji put u svome zivotu....

Da sam bar znala da cu te taj dan posljednji put poljubiti na rivi, posljednji put ubaciti tvoju masku u gumenjak, da ces me posljednji put podignuti u zagrljaj i baciti u more....e da sam znala, vjerovatno te nebi pustila da odes roniti, ili bi ja otisla sa tobom, poslala bih nekog sa tobom, nebi te pustila samog...nebi sigurno ostala u «centru» cekajuci tvoj povratak....

Ali ostala sam i cekala...i .............. sto sam docekala???? Tugu, bol, suze, patnju, rusenje svih svojih snova.........

Bilo je 15:00 kada si otisao, znala sam da ce se vratiti negdje oko 17:00 tako da sam ta dva sata provela zezejuci se sa nekim klincima na odbojkaskom igralistu...oko 17:00 sam otisla na rivu jer sam znala da ces onda doci, ali nisi dosao....nakon 15 minuta postala sam nervozna, digla sam cijelu paniku u «centru» ali su me svi smirivali govoreci kako na svjerovatno zezas i da ces sdoci svaki minut..ali minuti su prolazili i sat je otkucao 18:00 a ti jos nisi dosao...svi su se uspanicili, jer nikada nisi toliko kasnio, po 500 put sam okrenula broj tvoga mobitela ali nista...samo glupa zvonjava bez odgovora....

Prijatelji su sa drugim gumenjakom otisli te traziti, a ja sam ostala u centru cekajuci...cekajuci sta?????? Znala sam da se je dogodilo nesto starsno cim mi se prvi put nisi javio.....

Minuti su prolazili kao godine....mobitel ja nijemo sutio, a suze su klizile niz lice....kroz glavu su mi prolazile tvoje rijeci :» mala, obecaj mi da neces plakati ako mi se nekada nesto dogodi....nemoj prosipati bisere zbog jedne svinje kao sto sam ja» uvijek sam se smijala na tu tvoju zadnju recenicu, jer smo dobro znali i ti i ja da sam jedina svinja u vezi ja....i uvijek sam ti govorila da necu palakti jer si me mrzio oduvijek vidjeti uplakanu.....

Konacno oko 18:30 je zazvonio mob, tvoj frend mi je rekao da su nasli gumenjak i da je drugi frend zaronio da te trazi jer te nema na gliseru....

Odmah sam znala sta je, ali sam se nadala......

Oko 20:00 su dosli, i po njihovim licima sam vidjela o cemu se radi, dotrcala sam do njih, ali mi nisu dali da udjem na gumenjak.....pocela sam vristati, urlati, tresti se....morala sam te vidjeti jos jednom....vidjeli su da ne odustajem pa su me pustili...pogledala sam tvoje lice, plavo.....usne ljubicaste, bezzivotno tijelo...ljubila sam te hladne usne, milovala sam te zlatne uvojke, grlila te.........vristala.......suze su me gusile, snaga me je izdala...pala sam u nesvjest.....probudila sam se u svom krevetu i pogledala na stol, nasa slika u ronilackim odjelima kad sam imala 16, a ti 26 godina.....nisam bila svjesna da te nema vise...nisam se htjela pomiriti sa tim....

Tvoj sprovod je bio najgori dogadja moga zivota.......ne sjecam se previse svega jer su mi dali inekcije za smirenje, ali znam da sam dugo dugo poslije svih ostala na groblju, sklupcaan na tvom grobu, grleci tvoju sliku.....i proklinjujuci more, boga, sudbinu........

Tada sam se zarekla da nikada vise necu krociti nogom u more....

Rekli su mi da si ostao bez kisika, da si pao u nesvijest pod morem.......i sad se pitam kako se je to moglo dogoditi covjeku koji je tolike ljude ucio pravilnom disanju, pravilnom uronu i izronu sa bocama....kako se je to dogodilo tebi......

Ova godina je za mene prosla kao da je trajala 6 godina.....iako su me svi pokusavali izvuci iz kuce nisam se dala, samo sam plakala.......i danas sam tu...posljednji put gledam zalazak, posljednji put mi maestral mrsi kosu, posljedni put mi se na licu oslikava zalazak....

Evo jos samo koji minut i sunce ce zaci, nestati za danas, a sutra kada ponovno izadje ja ga necu vidjeti jer me vise nece biti na ovome svijetu......predugo sam cekala, trebala sam to napraviti istog trena kad su te dovezli mrtvog sa gumenjakom, trebala sam odmah ispuniti svoje obecanje koje sam ti jednom dala NIKADA NAS NISTA NECE RASTAVITI, UVIJEK CU BITI UZ TEBE, KOLIKO GOD GLUPOSTI NAPRAVILI ILI JA ILI TI, ZNAS DA CEMO BITI ZAUVIJEK ZAJEDNO.nisam trebala zivjeti jos godinu dana bez tebe, ali kao da i nisam zivjela.....sad jos samo me jedan korak dijeli od naseg ponovnog susreta, sretna sam, vidjet cu te opet, ponovno cu te poljubiti, zagrliti, igrati se sa tvojim uvojcima, ponovno ces me gledatio svojim velikim palvim ocima....znam da ce se ljutiti na mene jer cinim glupost, znam da ces mi to reci, ali oprostit ces mi jer dobro znas da ja bez tebe nemogu i neznam zivjeti............

----------- Dopuna: 18 Nov 2006 10:40 ---------

Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...

Srešćemo se opet na našem polju, pokriveni mesečevim velom i smejaćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našega kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet ćemo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlićes me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričaćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proleću, mladalačkim snovima. Prećutaćemo one teške reči i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, biće sve jedno. Znam, izdržaćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnezdo, i znam, osećam, biće tu kada se oluja stiša...
Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostaću ono isto dete koje si voleo, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lujka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Boriću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boleti, može me samo ojačati. Padala sam i pre, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvek sam imala svoj cilj, svoje snove... Vratiću se... i nastavićemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekaćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti...

http://www.irmin.com/modules.php?name=News&file=article&sid=941

----------- Dopuna: 18 Nov 2006 10:51 ---------

Ja sam se rasplakala uz ovu pricu,citala sam je mnogo puta,ali se svakog puta iznova rastuzim...

Mozda je posao i zivot ceo,od onoga dana kad sam je sreo,
kad ugledah te oci plave i kosu pokosene trave.
Ah pomislih divna je ona,i necih glas onoga zvona,
sto je u smrt zove polako,eh da sam znao gorko bi plakao.
Ruke mi pruza kao da pita,volis li mora i polja zita,ruku joj pruzih,ruku sto izpruzih,ruku taocu smrti drhti.
I tad shvatih pred kin stojim,pred onom sto stanuje u snovima mojim,kad prvi put videh te oci plave,i kosu pokosene trave.
Htedah ljubav da sprecim drogu,jer sta je ona sgresila bogu,zasto joj meseci i zvezde sude,htela je da voli i voljena bude.
Uzalud behu sve moje nade,umrese oci te boje plave,i zato preklinjem budjenje dana,i sve sto donosi MARIHUANA:
A ja se secam plave kose,one sto ih haljadama devojaka nose,mozda ce i one jednoga dana,otici tamo gde i Ana.
Na njenom grobu,zaplakah prvi,i spisak reci,kapljicama krvi,umrela je u svitaj dana,bila je lepa i zvala se Ana.
A znala je ona da Narkomani dugo ne zive,i da se kratko svojim snovima dive,znala je ona bosti svoje vene,volela je zivot a mozda i mene.

----------- Dopuna: 18 Nov 2006 11:22 ---------

Ovo morate procitati...

DJEVOJKA TUZNIH OCIJU

Bila je jednom, nekada davno, ona.... Djevojka sjetnih ociju i tuznog osmjeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svijetu, trazila je svoje mjesto pod suncem, trazila je nju.

Devojka i momak se voze na motoru...
DEVOJKA: "Nemoj tako brzo voziti, smanji..."
MOMAK: "Ne, bas nam je dobro."
DEVOJKA: "Nije mi dobro, molim te..."
MOMAK: "Kazi mi da me volis..."
DEVOJKA: "Volim te i ti to znas."
MOMAK: "Zagrli me..." (devojka zagrli momka)
MOMAK: "Skini mi kacigu sa moje glave i stavi sebi na glavu, molim te..."
SLEDECE JUTRO U NOVINAMA:
"Motor je imao saobracajnu nesrecu, jer su otkazale kocnice.
Na motoru su bile dve osobe.
Jedna je poginula, a jedna prezivela..."
A PRAVA ISTINA JE:
Momak je na pola puta shvatio da su kocnice otkazale, ali nije zeleo da kaze devojci. Zelio je posljednji put od nje cuti rieci VOLIM TE, i posljednji put osetiti njen zagrljaj. Zatim joj je rekao da stavi njegovu kacigu, jer je znao da ce onda ona preziveti... iako je to znacilo da ce on poginuti...
VOLEO JU JE VISE OD SVOG ZIVOTA...
Sutradan je devojka presjekla vene...
VOLELA GA JE VISE OD SVOG ZIVOTA...

Lea i Luka su se znali od 5 razreda osnovne
skole.Otkad se znaju izmedu njih uvijek postoji “ono nesto“...Njihova
ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole...kada su zajedno
upisali opcu gimnaziju...Ta skola ih je zauvijek spojila...Njihovi
roditelji,profesori prijatelji su prihvatali ovu prelijepu mladenacku
ljubav iako su bili jako mladi...Lea i Luka dane su provodili
zajedno-ispunjavajuci ih poljubcima,zagrljajima i slatkim
tajnama...Svaki trenutak proveden zajedno ih je zblizavao svakog dana
sve vise...Jednog dana Lea se nije osjecala dobro i mama je odvela
doktoru na pregled.Njegov izraz lica nije nimalo ohrabrivao ni Leu ni
njenu mamu.Doktor im je saopstio ruznu vijest:Lea je imala tesku bolest
srca i trebala je hitno transplantaciju...Najveci problem je bio sto
nije bilo donatora...Luka je dugo cekao Leu i kada je vidio onako
blijedu znao je da nesto nije uredu...Lea ga je odvela na njihovo
zajednicko mjesto i dok je prikrivala suze sve mu je ispricala.Luka je
osjecao kao da mu se srusio cijeli svijet imao je jaku potrebu da
zaplace ali znao je da nesmije-znao je da mora biti jaci –radi svoje
Lee...I tako su dani prolazili a Luka i Lea su svaki dan provodili
zajedno,,,on se trudio da Lei udovolji u svemu mada je to nekad bilo
nemoguce a Lea je pokusavala da bude jaca od bolesti...Luka je znao da
to sto radi nije dovoljno...Jednog dana Lea je primila poziv u kojem su
joj rekli da su nasli donatora i da za 2 dana ima operaciju...Bila je
presretna jer je to znacilo da ce za 2 dana biti potpuno zdrava i
ponovo ce moci uzivati u svim carima zivota-zajedno sa svojim
Lukom...Kada mu je to rekla on je samo zagrlio kao da im je to prvi i
posljednji put da se vide...Dva dana su brzo prosla i Lea je otisla na
aerodrom a sa njom njeni roditelji,prijatelji i naravno Lukom...Sa
svima se pozdravila i obecala im da ih nece napustiti...Njen avion je
uskoro poletio...Zadnje sto je Lea vidjela je bilo tuzno Lukino
lice...Operacija je prosla savrseno...Lea se polako oporavljala i nakon
3 dana je dobila dozvolu da se vrati kuci...Dok je cekala da joj avion
poleti jedino je mislila na Luku kako ce se opet vidjeti mada je bila
tuzna jer je svih tih dana nije nijednom nazvao...Roditeljima nije
nista govorila a ni oni nisu njoj...Napokon je dosla u svoj rodni
grad!Bila je presretna...Gledala je kroz prozor i trazila Luku ...Nije
ga vidjela...Kada su sisli sa aviona,vec tuzna Lea,upita mamu:GDJE JE
LUKA?!-mama je blijedo pogleda i oci joj se napunise suzama...Lea je
zapita sta joj je...A mama je kroz plac upita:ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO
SRCE?!?!

Pet krwawih ruža
Žiwela je dole u dolini Sawe.Imala je oči kao nebo plawe.Srećna,zaljubljena i mila o žiwotu swome diwne snowe snila.Trčala je sa cwećem u ruci tog dana jer njenom momku bio je rođendan.
A tamo preko puta pojawi se mladić,lep kao i prwog dana.Sa osmehom sreće krenula je ali od jednom škripa kočnica je prenu.Kasno mladić viknu "pazi",al mnjegowu dragu auto weć zgazi.
Sad na zemlji leži rasuta cweća.Al lepi snowi ostwarit se neće.Sad se mladić pita "Šta u žiwot pruža,pregršt snowa i PET KRWAWIH RUŽA"

Devojka upita svog dečka: 'Da li si zaljubljen u mene?'
On odgovori:'Ne!'
Ona ga upita:'Da li misliš da sam lepa?'
On odgovori:'Ne!'
Ona ga opet upita:'Da li sam ja u tvom srcu?'
On odgovori:'Ne!'
Na kraju ga upita:'Da te napustim da li bi plakao za mnom?'
On odgovori:'Ne!'
Okrenula se veoma tužna i odlučila da ode od njega. On je na to zagrli i reče joj:'Ja nisam zaljubljen u tebe - JA TE VOLIM!!!! Ja mislim da nisi lepa - JA MISLIM DA SI PREKRASNA!!! Ti nisi u mom srcu-TI SI MOJE SRCE!!!Ja ne bih plakao kad bi me ostavila - UMRO BIH!!!'

KRATAK ŽIVOT SEDAMNAESTOGODIŠNJAKINJE
Imala je sedamnaest godina. Bila je lijepa, mlada i pred njom je stajao jos dug zivot, ali nazalost, jedan dan je saznala da ima rak. I morala se pomiriti sa time da tu nema lijeka i pomoci, te da se od te bolesti umire.

Doktor joj je rekao da pred sobom ima jos samo tri dana zivota. Dva je dana iskoristila za oprastanje od roditelja, rodbine, prijatelja i poznanika. A zadnji dan su je roditelji odvezli u Slavoniju. Tamo gdje je
upoznala svoju prvu ljubav. Na rukama ju je odnio do malog ribnjaka. Zadnji put je lezala u njegovom narucju, zadnji put mirisala njegovu kosu. Osjecala je njegove ruke oko struka, ljubila je njegove usne.
Na kraju su se posljednji put poljubili i zagrlili, a onda se dogodilo ono najgore. U posljednjem trenutku njene rijeci su bile upucene samo njemu. Rekla mu je: ''Reci mojim roditeljima da me pokopaju tamo negdje daleko od svih. I znaj da sam te uvijek voljela i voljet cu te i u onom drugom svijetu gdje cu biti sama i cekati tebe. Jos jednom ti od sveg srca HVALA za tvoju neizmjernu ljubav koju si mi samo ti mogao pruziti. Dragi, ne zaboravi da te neizmjerno volim''. A onda je njeno srce prestalo kucati i umrla
je sretna u njegovom narucju. Noseci je na rukama, onako blijeda i hladna lica, do njezinih roditelja da im kaze zadnju zelju koju je zazeljela.
Usao je u sobu gdje su bili njezini najmiliji i rekao zadnju njezinu zelju, onako jedva izgovoreci. I naravno, njeni su joj ispunili zelju. Treci dan bio je sprovod , skupila se povorka ljudi, i mladih i starih tuznih lica, oprostili su se zauvjek od nje. On je stajao kraj groba, sav uplakan i tuznog lica, sa velikim buketom crvenih ruza. I spustili su njen lijes u hladnu i tamnu zemlju. Bacio je buket crvenih ruza na lijes u kojem je ona lezala. Crnom i mokrom zemljom poceli su pokrivati lijes kad su svi otisli, a on je ostao da se oprosti od nje. Pricao joj je i govorio lijepe rijeci. Rekao je: ''Ove rijeci upucujem samo tebi. Znaj da te ludo volim i da te nikada necu zaboravit. I ja cu jednoga dana doci tamo gore tebi, i opet cemo biti sretni, bas kao nekada''. Na kraju je ostavio jednu sliku na kojoj su bili njih dvoje i otisao. Poslije se po selu pricalo da se taj mladic nikada nije htio ozeniti niti jednom osim nje ali, nazalost, nje vise nije bilo.

Svaki je dan dolazio na njen grob i uvijek joj je donosi buket crvenih ruza. Pricao je sa njom, mada ona tijelom nije bila prisutna, ali duhom je. I stvarno se taj mladic nikada nije ozenio, jer je njegovo srce kucalo samo za nju i nikoga vise.